Zubato sunce

     Nije mi baš savim jasno
     što je sunce zubato
     jer još nikad, al' baš nikad
     ja to nisam vidio.

       I trudim se, baš sad gledam,
       al' ni usta ne vidim.
       Već me oči od tog bole,
       no zubiju ne nalazim.

         Pitam majku da mi kaže
         gdje sunce zube krije,
         zašto ih do sada meni
         pokazalo još nije.

       A majka onda mene pita
       neobično pitanje:
       da li mi je hladno bilo
       jutros u svitanje?

     Da l' sam drhtao od zime
     iako je sunce sjalo?
     Da li mi je obraz grizlo
     i za nos me štipalo?

       Da li su mi prsti bili
       k'o da led na njima puca?
       Je l' se dah moj maglio
       u zrakama sunca?

         Da l' sam poskakivao,
         jesam li cvokotao
         dok me sunce pratilo
         do škole dok sam hodao?

       Sve je točno što me pita,
       klimam glavom da je tako.
       Ali zubi? Gdje su zubi?
       Meni shvatit nije lako.

     Svaka zraka zubić ima! -
     - majka se na to nasmije -
     Kada zimi toplo sunce
     hladnim sjajem sije.

        Pa ti gricka nos i lice,
        od hladnoće bole uši,
        a za tobom kao oblak
        magličasti dah se puši.

          Sad ću znati kada sutra
          krenem prema školi
          da me sunce ugrizlo
          kad me nos zaboli!

©2008-2009 Sandrine

Prethodna priča

Priče za djecu

Nova priča